Manastir

Goran Korunović

Upustiti se u književni svet Korunovićevog Manastira znači imati smelosti za neposredan susret sa onim strašnim silama i blagim svetlostima kojih se savremeni čovek odrekao, a stvarnost u svom okrilju nije uspela da zadrži. Obrevši se između nekakve „neutešne pomračine” što se spušta na portu i Bogorodice koja, zapaljenog srca, „istrajava u svojoj poseti”, čitalac ne može ni da pretpostavi s čime bi se u narednom koraku mogao susresti. Sve što mu, od stranice do stranice, iskrsava pred očima ne dozvoljava mu da knjigu, a ni oči, zaklopi. Govoreći o bićima koja čeznu da progovore kako bi se spasila, i bićima koja žele da iščeznu ne bi li se oslobodila, autor ispituje prirodu tuge i traga za izvorima ljudske klonulosti. Put koji prethodi ulasku u začudnu lirsku viziju Manastira razotkriva se kao staza varki, dok ono što nastupa s druge strane raskriljenih dveri ne liči toliko ni na stari svet, ni na buduće vreme, već pre svega na novo buđenje. Hoću li se zgroziti, uplašiti i skameniti kad se preda mnom u svojoj slavi i lepoti pojavi ono čega – van snova i priviđenja – ne bi smelo biti? Ili ću prigrliti tog nadstvarnog stranca – koji je čas svetlost, čas stub mraka – prisno kao brata? Korunovićeve pesme i priče nam ne nude odgovore, već prodornom snagom lirske imaginacije dotiču u nama duboko zapretena mesta na kojima odgovori već postoje.

dr Nemanja Karović

U sloju mnogo dubljem od zazivanja i pukog referisanja, nova knjiga Gorana Korunovića je univerzalni, prostorom i vremenom neuslovljeni, mitotvorački govor o čoveku i njegovom svetu. A kako su, kada se ogole, i taj svet i čovek, kao i sam mit, sve strašniji što se u njih dublje zadire, osećajnost i atmosfera ove žanrovski neopterećene zbirke su uvek na ivici košmara, suptilno jezoviti, a jezik, iako odmeren, oslobođen jednoznačnosti i unapred zadatih slika. Umesto toga, između svakog od ovih bajkolikih zapisa, Manastir se u čitanju uspostavlja kao želja da se za svakoga pronađe mesto po meri njegove samoće, mesto koje može postati sklonište.

Ognjen Aksentijević